Ljubav i zaljubljenost: Od suparnika do saradnika

Scroll this

Kako si? Kako ljubav?

Ja ga volim, od ljubavi sva gorim…

Ako svaki dan “goriš”, onda je zaljubljenost…

Patiću i plakaću, al’ neću da molim…

Kapiram, mnogi plaču i pate zbog zaljubljenosti…

Ja svoje srce i sve sam mu dala…

A on?

A od njega, ni oprosti, ni hvala!

Čekaj, bre… To je pesma?

Jeste, bre… Ceca. Zajebavam te.

Ma idi, jebote, šta me ložiš.

Hehehe… a to ljubav i zaljubljenost, koji je to fazon? To ono, zaljubljenost je prva faza ljubavi?

Pa, može biti, ali često nije.

Nego?

To su dva potpuno drugačija mehanizma. Zaljubljenost se najčešće završi otrežnjenjem, razočaranjem.

Uuu, jee… Mada, ima tu istine. Kad si prvi put skontao da ima razlika?

Bilo je to neko more, srednja škola. Bio sam s mojima u Turskoj i neko je poneo knjigu “Put kojim se ređe ide”, Skot Pek. On je psihoterapeut i tu je prepričao razgovore sa svojim klijentima. Tada sam prvi put čitao o razlici između ljubavi i zaljubljenosti. Baš je zvučalo logično, ali mi nikada pre toga nije palo na pamet.

A posle toga?

Posle toga sam istraživao dalje, poredio svoje iskustvo sa onim što su govorili ljudi od pameti. Domaći autori, Vladeta Jerotić, Zoran Milivojević, razni strani, pickup artisti, filozofi, psiholozi, babe i dede koji su zajedno sto godina… Ako kreneš u to, nikad nećeš dobiti jedan odgovor koji će zadovoljiti svakoga, ali bistrićeš tu temu i doći do nekih zaključaka. Na primer, za početak shvatiš da zapadna civilizacija ima vrlo malo svesti o ovome. Na primer, na engleskom jeziku imaš jedan izraz – love. I ljubav i zaljubljenost je isto – to fall in love.

I posle toga se kao nikad više nisi zaljubio?

Haha, ma gde… Ja sam ti oduvek bio zaljubljive prirode… Projektovao sam te neke fantazije sto puta posle toga.

Projektovao? Ne kapiram te ništa. Jel se sad zaljubiš?

Vremenom sam bolje upoznavao sebe, iznutra. Jesam se zaljubljivao, ali svaki put sam bio emocionalno zreliji. Moje viđenje te osobe bilo je manje zamućeno mojom projekcijom, već sam više video tu osobu onakvom kakva ona jeste. A to je prvi uslov za ljubav. Ovaj poslednji put… mislim da je bila ljubav. Mada, nije uvek lako prepoznati razliku.

Kakva projekcija? Šta ti je to?

To ti je priča o zajubljenosti. Ali, ‘ajde prvo priču o ljubavi, a?

Ma to znam, ono, našli se i živeli srećno do kraja života.

E, vidiš, već tu je zajeb.

Kako?

To je ono iz bajki. Sreća kao cilj. Jednom kad nađeš princa ili princezu, sve je savršeno i sreća vas prati do kraja života. Tako zamišljena partnerska ljubav u stvari je zaljubljenost razvučena na mnogo godina – što računaj da ne postoji.

Pa šta je onda ljubav?

Ako se vratimo na početak, u svojoj suštini, ljubav je osećanje i biološki mehanizam koji pomaže da nastavimo gene. Seks je tehnički aspekt toga – nagon, čije zadovoljenje rezultira zadovoljstvom, a potom i začećem. Ljubav je unutrašnji, motivacioni aspekt, koji preuzima situaciju kada se pojavi dete i fokusiran je na njegovo preživljavanje. Privlačnost i seks služe da dođe do začeća. Ljubav služi da majka to dete prihvati, da se majka i otac međusobno povežu, da se oboje povežu sa detetom – da ga prihvate i pomognu mu da preživi i razvije se.

Okej, ali imaš i druge vrste ljubavi. Isto, muškarac i žena mogu da se vole i ovako.

Jeste, ima ljudi koji ne mogu da imaju decu ili ne žele da imaju decu, ali u osnovi njihove ljubavi je ovaj mehanizam koji je duboko usađen u nas i koji želi da se manifestuje. Neko nema decu pa pruža ljubav deci iz komšiluka ili deci kojoj drži neke časove. Za prirodu su najvažniji roditelji, deca, i ljubav među njima. Od svih životinja, mladuncima sisara treba najviše vremena da se osamostale. A od svih sisara, najviše vremena treba ljudskim mladuncima, tj. deci. Kad muškarac i žena dobiju dete, ljubav je biološki mehanizam koji vezuje njih troje, kako bi to dete opstalo, odraslo i moglo da se brine samo o sebi. To je biološki mehanizam koji je usađen u nas. Naravno, ima primera kada majka i otac imaju neki lični sistem vrednosti koji nadilazi ovu biološku pretpostavku i nisu posvećeni razvoju tog deteta.

Dobro, znači, ljubav je tu od početka zbog opstanka. To se posle menjalo?

U suštini je isto. Nekada je preživljavanje porodice zavisilo od broja dece koja su preživela i koja su stasala da bi mogla da pomognu u lovu, u nalaženju hrane, u poslu, u kući, itd. Danas je standard života u proseku viši i imaš kontracepciju, ako ne želiš dete, ali to ne menja prirodu stvari.

A gde su leptirići, intenzitet i to?

Intezitet postoji i u ljubavi. Zabluda je da je ljubav mlaka i dosadna. Ali leptirići su u zaljubljenosti. Sve ono “pijani od ljubavi”, “ludi od ljubavi”, “ljubav na prvi pogled”, “hemija”, “klecaju mi kolena”, itd. Sve je to, u stvari, zaljubljenost, a ne ljubav.

‘Ajde onda zaljubljenost.

Zanimljivo je da zaljubljenost nije postojala u Aziji i Africi do pojave holivudskih filmova. U Evropi, prvi put se javlja u antici, u aristokratskim krugovima i širila se kroz prve mitove (npr. Tristan i Izolda). Kasnije, razvojem prvih štamparija, prvi veliki talas kreće preko romantičnih priča, tzv. romana, u kojima se najčešće opisuju situacije nemoguće, nesrećne ljubavi, klasne razlike, itd. Velike tužne ljubavne priče, Romeo i Julija. Ana Karenjina, Onjegin… Priče koje se usađuju u nesvesno generacijama mladih ljudi. I ovaj talas kreće sa dvorova i spušta se među građanstvo i seljaštvo.

Kao film Titanik?

Da, sledeći veliki talas je baš u 20. veku, kada se pojavio film kao medij. Ne samo da su mogli da čitaju i zamišljaju – sada su u bioskopima svojim očima mogli da vide žive ljude, koji žive živote pune uzbuđenja, velike avanture i sve one scenarije koji su u stvarnom životu bili zabranjeni ili neprihvatljivi. Tada su Holivudski studiji rešili da umesto tužnih i nesrećnih krajeva uvedu čuveni “happy end”. To je pokidalo! Dakle, ne samo da je sve to moguće, nego se na kraju završava i zauvek srećno. Takve slike su im se polako urezivale u podsvest. To su generacije naših baba i deda. Tada otprilike kreće taj najjači talas. Mnogi više ne žele da poštuju norme, već žele da žive kao oni ljudi na filmu. Da biraju sami, da veruju osećanjima i da žive zauvek srećno.

Ok, kakva je onda veza toga i zaljubljenosti?

Zaljubljenost nastaje kad ljudi počnu da vezuju ljubav za sreću. Kada je merilo ljubavi prijatnost. Mala deca tako funkcionišu – princip prijatnosti, ako je prijatno onda je korisno, ako je neprijatno onda je štetno. E sad, ovo je važno, koja je mehanika zaljubljivanja.

E to čekam, ‘ajde više!

Prema Jungu, u nesvesnom delu muškarca, postoji emocionalna predstava prave žene, Anima. U nesvesnom delu žene postoji emocionalna predstava pravog muškarca, Animus. Najčešće nismo svesni ovih predstava, dok ne počnemo da ih projektujemo na konkretne osobe.

Daj mi primer.

Kada sve funkcioniše automatski i nisam svestan ovog procesa, ako moja Anima, prava žena, ima nekih 10 karakteristika, a ja kod konkretne osobe prepoznam 5, automatski ću pretpostaviti da ima i ostalih 5 i projektovaću tu pravu ženu preko realne osobe. To je zaljubljivanje. Idealizuješ stvarnu osobu, ne vidiš realno stanje, već projektuješ sliku prave osobe za tebe preko te stvarne osobe. Zaljubiš se u nekoga koga ne poznaješ, s kim imaš ograničena iskustva i distancu. Što je veća distanca, što manje poznaješ konkretnu osobu, idealizovana slika duže živi i zaljubljenost traje. Onog trenutka kada postanemo svesni da to nije kao što smo zamišljali, ide ili faza prelaska zaljubljenosti u ljubav, ako tih preostalih 5 karakteristika nije presudno za uspeh veze ili ide faza “e, gde su mi bile oči” i razočaranje.

Aha, a kako to da sprečimo? Da se zaljubljujemo i razočaravamo.

Tvoj potencijal za zaljubljivanje zavisi od psihičke i emocionalne zrelosti – koliko poznaješ svog Animusa ili Animu i scenario koji pokušavaš da realizuješ u životu sa stvarnim osobama. Svaka Anima i Animus se razlikuju. Formirani su pod uticajem nasleđa, kolektivnog nesvesnog, ali tu je i taj sloj odrastanja i kulture (literatura, filmovi, itd). Dalje, tu su uverenja o sebi koja imaš. Oni koji su zadovoljni sobom, koji se sviđaju sebi samima, njima se sviđaju slične osobine i kod druge osobe, dok oni koji nisu zadovoljni sobom u partneru traže one osobine koje visoko vrednuju, a koje sami nemaju. Uzmi tri prethodne veze i pronađi sličnosti među partnerima. Ako se dovoljno potrudiš, sigurno ćeš naći neki patern.

Koji patern, na primer?

Ne mislim na to da su svi imali plave oči ili da su srkali supu. Mislim na nešto u ponašanju što je ispunjavalo neki tvoj grand scenario. Imaš raznih. Na primer, scenario “Žrtva-Spasilac”. Osoba nesvesno nalazi partnera koji je skoro pa savršen, ali je “Žrtva” i samo treba da ga spasi od nekog “Progonitelja”. “Progonitelj” može da bude druga osoba ili situacija. Veza traje dok ima koga da spasava, a kada nestane “Progonitelj”, “Spasilac” napušta tu osobu i nalazi novu “Žrtvu” koju želi da spasi od njenog “Progonitelja”. Ili, scenario gde imaš neke komplekse. Npr. neko je dosta kasnije u odnosu na vršnjake imao prvi seks sa devojkom, hoće da se “iživi” i u emocionalnom razvoju je ostao fiksiran na vreme srednje škole. Nalazi partnere i oživljava odnose koji su poput tih – uvek dosta mlađe devojke, misli da ne može da bude ravnopravan sa devojkom koja je približno njegovih godina, itd. Ili, scenario gde neko misli da ljubav ne postoji, a da je seks prljav, sve veze će držati u nekoj tajnosti. Ili, scenario gde neko ko brani sebi ljubav, ima fiksaciju na osobe koje su daleko, s kojima ne može da ostvari ljubavnu vezu, itd.

Ok. Šta bi u jednoj rečenici, prostim rečima, bila razlika između ljubavi i zaljubljenosti?

Nije ljubav kada dvoje gledaju jedno u drugo, već kada gledaju u istom pravcu. Postoje ljudi koji se nikada nisu zaljubili, a žive u srećnim emotivnim vezama. Ako se zaljubljuješ i patiš, jer se na kraju razočaraš, radi na tome da osvestiš sopstvena uverenja, motivaciju i scenarije koje pokušavaš da oživiš. Danas možemo da biramo sami partnera i životni stil, ali moramo da osvestimo te nesvesne obrasce i mehanizme, da bismo od zaljubljenosti došli do ljubavi.

Facebook Comments