Uh, da, gde ne znam… To je opšte mesto.
Pa da. Ono kad ti je teško da napustiš ono gde si sada, a gde si nezadovoljan, i kreneš ka nečem novom?
Znam, znam. To je baš često.
Ono kad znaš da ovo nije dobro, ali plašiš se kakvo je i da li je bolje ono tamo?
Da, brate, znam i to.
Ili, možda i najgora opcija, siva zona.
Šta je to?
Međuprostor. Nisi ni tamo ni ovamo. Danas menjaš, sutra vraćaš. Svako malo nešto odlučuješ ili krećeš, ali nikako da konačno prelomiš.
Da, brate, to je najgore. Što je to tako, majku mu…
Ne znam. Može da bude sto stvari. U suštini, strah.
Početkom 2015. godine, dok sam radio za jedan softverski startap, ponovo sam otkrio svoje dve velike strasti – pisanje i pevanje. Napisao sam prve blog postove, zbog kojih sam pozvan da budem govornik na TEDx i drugim konferencijama. Takođe, krenuo sam u školu pevanja, imao zapažen nastup na X Factor-u i potom značajno unapredio svoje pevanje. Bio sam pun pozitivne i konstruktivne energije, našao sam sweet spot – ono u čemu zaista uživam i u čemu sam dobar.
Nakon toga, imao sam više ideja šta mogu dalje da radim, ali se nisam zauzeo ni za jednu. Na primer, hteo sam da nastavim da pišem blog. Prvi blog je imao preko 800 šerova, pa sam pred sobom imao težak zadatak – da nadmašim ovaj inicijalni uspeh. To me je blokiralo da uopše počnem da pišem nove blog postove. (izgovor?)
Istovremeno, duže vreme sam razmišljao da se odvojim od roditelja i osamostalim.
Pisanje i pevanje je bilo lepo, na nivou hobija, ali da vidimo od čega se živi.
Nemam tetkin stan. Nemam bogate roditelje. Nisam se uglavio u stranku ili u neku državnu firmu.
Završio sam FON, imam neko znanje, imam neko radno iskustvo. Ostaje da nađem neki novi i bolji posao, pa da nađem stan.
U želji da promenim posao, sredinom 2015. nalazim oglas na Infostudu, krajem 2015. upoznajem ljude i početkom 2016. počinjem da radim za jednu od najboljih evropskih social media advertising agencija – nemački Esome.
Btw, za one koji misle da nema poente tražiti posao preko Infostuda, bezmalo sve svoje full-time poslove našao sam preko Infostuda. (tema za poseban blog post)
Kad izraziš nameru, dođe i prilika.
Desilo se nekoliko važnih stvari.
Nas šestoro je iz Beograda otišlo na obuku u Hamburg, gde smo boravili mesec i po dana. Svako je stanovao u svom stanu, u istoj zgradi. Prvi put sam živeo sam toliko dugo. Savršena vežba osamostaljivanja. Kao poručeno. Dok sam bio u Beogradu, zamišljao sam – kad se odvojiš od svojih i stanuješ sam, onda ti pola dana prođe u obavezama oko stana, stalno nešto sređuješ, sudovi, veš… Koje boje uopšte idu zajedno u mašinu, na kojoj temperaturi? I moraš sa gazdama stana da pričaš… Uh… Ma ne mogu ja to.
Dok sam se vratio iz Hamburga za Beograd, već su mi svi ovi izgovori bili smešni.
U Hamburgu smo učili oglašavanje na društvenim mrežama na najvišem nivou, išli na sastanke u Fejsbuk i Tviter.
Pripremali se da radimo kampanje za nemačko govorno područje, za svetske kompanije i sa ozbiljnim, svetskim budžetima.
Vratili smo se u Beograd i naredne dve godine prošle su u intenzivnom radu i učenju.
Radili smo inovativne kampanje i imali odlične rezultate. Sve aktuelne platforme u svetu – Facebook, Instagram, Twitter, LinkedIn, Snapchat, Pinterest… Vodio sam tim. Kidali smo kampanje. Klijenti iz raznih industrija. Harley-Davidson Europe, gigant Siemens, i mnogi drugi. Putovao sam u Nemačku. Usavršio mnoge veštine. Imao sjajnu ekipu!
Ali, opet, nešto je falilo.
Još pre ovog posla sam znao da sam više introvertni tip ličnosti. Prema Myers-Briggs testu, tip INFJ. To ne znači da sam stidljiv i da ne podnosim ljude. Ali znači da mi dinamika agencijskog, berzanskog i sličnih okruženja, i količina stresa koja ide uz to, na duži rok nikako ne prija. Vrlo me je sve to iscrpljivalo. U to vreme čitao sam i knjigu Tihi ljudi (englesko izdanje, Quiet, koju preporučujem svima, ne samo introvertima). I to je tema za poseban blog post.
Takođe, kreativan sam tip. Uvek sam želeo da uz posao imam vremena i snage da radim neke kreativne stvari, ako sam posao nije toliko kreativan.
Ovde sam imao manjak slobodnog vremena i manjak energije nakon posla. Posao je bio izazovan, ali suštinski i dugoročno – to nisam bio ja.
Već krajem 2017. došao sam do maksimuma koji je moja pozicija pružala. I do maksimuma koji sam mogao da pružim.
I pregoreo sam.
Međutim, još nisam rešio da napravim promenu.
Zašto?
Mi strah najčešće ne imenujemo.
Retko ko kaže “strah me je da” šta god.
Ako kažemo da nas je strah ili da osećamo strah, bićemo kukavice, miševi, zentare, slabići, jadni, pičke (evo, rekao sam!)… Najčešće ne zovemo to tako, već uzmemo neki izgovor da zbacimo fokus i odgovornost sa sebe i da nam bude lakše. Mozak nas brani. Mozak više voli poznato stanje, makar bilo i lošije, nego novo, možda bolje, a nepoznato.
- “Hoću da počnem dijetu i konačno uđem u one farmerke, ali na poslu svaki dan neko nešto slavi i stalno jedem nešto. Evo, kad prođu ovi praznici i slave…”
- “Hoću da počnem da radim na nekom bolje plaćenom poslu i otplatim onaj buđavi kredit, ali ne tražim novi posao, nego posle posla igram kladionicu i igrice sa ortakom, da se opustim malo. Evo, kad prođe ova gužva…”
- “Hoću da počnem svoj biznis, ali shvatio sam da moram još da učim i radim stvari drugačije, i to me smara – pa svaki dan posle posla gledam po 10 epizoda serije, da se opustim, i ne mogu da stignem da radim na biznisu. Evo, krenuću, samo da vidim da li je preživeo na kraju ovaj iz…”
- Hoću da nađem super devojku/dečka i da nam bude ono baš super, ali ne mogu da raskinem sa sadašnjom devojkom/dečkom… evo gledam sad… pa i nije to baš toliko loše, a i ulagao sam u tu vezu… Ali nije to to… Ma ne znam… Evo, samo da joj/mu prođe rođendan i onda ću…
- Hoću da se osamostalim, da stanujem sam i radim šta hoću i kad hoću, ali… ne mogu da napustim mamu. Šta će ona bez mene… ali treba mi prostor da dišem… a opet… evo, od nove godine…
Izgovori. Ispadaju nam na sve strane – iz džepova, iz usta.
Kad ti treba – odmah je spreman – na vrhu jezika.
Neko nas pita, već znamo napamet, kao pesmicu. Samo sipamo, gađamo se izgovorima svaki dan, kao deca grudvama.
Imamo jedan za familiju na slavi, jedan za prijatelje na kafi, jedan za komšiju.
Optimizujemo izgovore. Brusimo. Evo, već imaju i svoj radni staž. Evo, već su muzejski eksponati. Šta eksponati, grandiozni spomenici neznanim junacima!
Junacima ili mučenicima?
Kad izbrusimo jedan koji je najbolji, onda taj serviramo manje-više svima. Jedan hand-made sočni izgovor, uz manje ili više fila, po potrebi.
Pa još budemo i ponosni na sebe kako imamo dobar izgovor! Pa se još takmičimo s drugima ko ima bolji izgovor.
Branimo ga od nasrtaja ljubitelja te glupe i gorke, neke kao, istine. Onih koji hoće da sruše naš spomenik izgovoru!
Čak i da nekim slučajem nisam u pravu, gde sad da ga se rešim, kad to više nije ni izgovor – to je istina! Ako dovoljno ljudi veruje, onda je istina!
Toliko vremena smo proveli promovišući i braneći svoj izgovor da smo poverovali da je to istina. Ili, znamo da nije istina, ali nas je sramota drugih da priznamo da smo lagali sami sebe i njih.
Najveći paradoks – ljudi troše jednako vremena i energije da kreiraju lažnu stvarnost, nafilovanu izgovorima, koje su mogli da ulože u promenu prave stvarnosti. Koji jebeni paradoks!
Kad ti sledeći put neko kaže da nije kreativan, obrati pažnju na njegove izgovore. Kakav kreativni genije!
Tako sam i ja. Za mnogo toga.
Razmišljao sam, za ove naše uslove je dobra plata. Evo, i stres je sada manji nego što je bio. Pa da, ali taj posao te više ne ispunjava. Jeste, ali da li ima još ovako dobrih firmi kod nas? Da, ali za gotovo tri godine – pisanje bloga, ništa. Kreativnost, pevanje, skoro pa ništa. Da li postoji kompanija na ovom nivou u Srbiji? Sto nekih pitanja. Klackalica. Šizofrenija. Siva zona. (izgovori?)
Ipak, bio me je strah da napravim korak.
Prolazili su dani.
Dani Mrmota. Šta dani, Meseci Mrmota.
I would move forward..
— Ne boj se (@neboradi) July 3, 2018
Kao auto koji ide pod ručnom. Kao da sam na leđima nosio čitavu tonu.
U ovom periodu, sve vreme me je prozivala jedna energična i hrabra devojka – moja drugarica Jovana.
Jovana Miljanović me je svako malo ganjala da dam otkaz na ovom poslu, da pišem blog, da nastavim tamo gde sam stao, da napravim i ja neku radionicu, da prestanem da živim ispod nivoa svojih mogućnosti.
Često bi mi posle naših razgovora na razne teme rekla “E, pa to! Ovo što smo sad pričali napiši! To uzmi da napišeš! Napiši već večeras!”.
Beskrajno sam zahvalan Jovani na svoj toj podršci. Zaista mi je značilo da još neko gleda stvari takvim očima.
E sad… u tom stanju u kom sam bio, nisam bio mentalno sposoban da napišem ni pasus u svom stilu, a davanje otkaza nije bio scenario koji sam u tom trenutku video kao nešto realno.
Ipak, i pored toga, Jovana je nastavljala da me s vremena na vreme bocka. Bilo uživo, bilo kratkim tekstualnim porukama, bilo kratkim glasovnim porukama. Iznenada, ujutru… “Kad ćeš da daš otkaaz, aaaaaa :D”.
Više puta smo odlagali kafu, jer sam ja ostajao do kasno na poslu. Poslednji put kada se to desilo, fotkala je poruku koju mi je napisala i poslala.
Polovinom 2018. godine, a nakon što me je Jovana već zvala na tri prethodna treninga, prihvatio sam i otišao sa njom na trening Manifesting, koji drži gospođa Neva Rajković. Jovana je već bila na Manifestingu i rekla mi je mnogo lepih reči o treningu.
Bavim se temama ličnog razvoja preko 15 godina, bio sam na mnogim treninzima i nisam mislio da ću čuti nešto novo. Svejedno, pristao sam da odem, jer mi je trebao nekakav pomak.
Ono što sam čuo kod Neve na treningu, znao sam u teoriji. Bilo je nekih novih stvari, ali većinu sam prepoznao od ranije. Naravno, kada su principi isti. Uvek bili, i biće. Ovde su bili lepo, smisleno i jasno spakovani. Videlo se iskustvo i trud.
Neva je završila FON i godinama je radila u korporativnom sektoru u Holandiji, tako da njen pristup nije New Age bullshit, u stilu The Secret ili samo veruj i desiće se. Manifesting je spoj više pristupa, ali uklopljenih u jedinstven praktičan sistem.
Ono što je za mene bilo novo i što je predstavljalo jedan novi kvalitet jeste fokus na akciju, na rađenje vežbi i pisanje, i dolaženje do suštine na licu mesta.
Misliš da znaš mnogo i da si sve već čuo/la? Istina je da smo svi mi informisani. Dok te neko ne natera da uradiš vežbe koje svi preskaču u svim tim knjigama i kursevima, ne znaš ništa. Samo primena ideja na svom sopstvenom slučaju vredi. Do tada, gutaćeš knjige i kurseve – tačnije, pretrčavaćeš ih, u nameri da dođeš do fore, do tajne. Nema fore. Nema tajne.
Prolazili smo kroz program, radili vežbe i dobijali fidbek odmah na samom treningu. Grupa je mala i, pored onoga što smo učili od Neve, svi u grupi su učili od svih.
Ja sam neko ko voli da odvoji vreme i temeljno, i na miru (introvert!), uradi svaki zadatak. Još od osnovne škole. Ovde se tražio odgovor odmah. Bez mnogo pametovanja i pakovanja. Prvo sam mislio da ja ne mogu ovaj trening. Da se previše otvaram. Da to nije za mene. Čak sam mislio i da odustanem od treninga. Onda sam shvatio da istinu znam odmah, ovde i sada, bez da moram da kopam po sebi i da mogu da je kažem odmah – samo treba da je priznam.
Neva mi je pomogla da ciljeve koje imam uobličim u željene rezultate i jasno ih predstavim sebi. Da shvatim razliku između cilja i rezultata. Iznad svega, da proverim koje rezultate sam spreman da primim sada u svoj život.
Napravio sam svoj prvi vision board.
Takođe, dobio sam audio tehnike koje mi pomaže da ujutru i uveče resetujem svoju internu navigaciju i vraćam fokus na ono što želim, kao i na zahvalnost/priznanje sebi za ono što sam postigao.
Svako na ovom treningu otkrije svoju temu – ono na čemu treba da radi, i dobije praktične savete.
Moja tema bila je nešto što je isplivalo u procesu – dokončavanje. Dokončavanje sive zone. Dokončavanje repova koje sam ostavljao da vise godinama, u svim oblastima života. Izbacivanje tereta koji nosim godinama na svojim leđima.
Dokončavanje posla, koji me nije ispunjavao.
Dokončavanje emotivne veze, koja se izgleda završila svuda, osim u meni.
Dokončavanje poslovnog partnerstva, koje me je kočilo i usporavalo da preuzmem punu odgovornost za projekat na kojem smo radili.
Krenuo sam redom. Sitne stvari, krupne stvari, sve.
Prestao sam da se opterećujem i dopustio sam nekim prijateljstvima da nastave svojim tokom.
Posle godina čekanja i skupljanja prašine, prebacio sam stare VHS kasete sa uspomenama iz detinjstva na DVD.
Redom. Let it go. Set them free. Just do it. Šta god.
Vratio mi se osećaj moći. Vratio mi se osećaj da ponovo dišem.
U međuvremenu, stiže ponuda od Telenora da im radim Digitalnu strategiju i inovacije (opet Infostud). Dolazi promena okruženja, učenje novih stvari, ali i humaniji tempo, i vreme za druge stvari posle posla.
Posle strahova i izgovora kojim sam te strahove pokrivao, počinjem da pozdravljam promenu i želim da zdrav nivo promene bude stalni deo mog života.
Uvodim izazove u svoj život koji me neće uspavati, već naoštriti za naredne pobede i dovesti bliže rezultatima koje sam zacrtao. Rezultatima koje zaista želim.
Slede neki od izazova koji su se namestili, ali u koje sam svesno išao.
Imao sam samo 7 slobodnih dana između dva posla i prvi put u životu odlazim na more sam toliko dugo (pod Cyprus Stories).
Na Kipru rešavam da uzmem rent-a-car, iako se tamo vozi levom stranom, a volan je desno.
Prvi put probam ronjenje.
Po povratku sa mora, prvi put planinarim.
Posle Manifestinga i ovih avanturističkih izazova, nastavio sam da radim na raznim drugim. O tome ću pisati u narednim blog postovima.
Više o treningu Manifesting možeš saznati ovde.
Podeli ovaj tekst sa nekim kome treba.
Takođe, ako hoćete da pišem nastavak – šta sam još naučio i radio prošle godine (ideje, vežbe i tehnike) kako bih se fokusirao, oslobodio straha i pokrenuo, pišite u komentarima.
PS: Da bi vam na telefonu otvarao lepo sve linkove, otvorite tekst u nekom browseru (Chrome i sl.)
Facebook Comments